Милидраговићев свет проточила је лирска нежност и жалобно разумевање за све што је Творац саздао. Милидраговић је најтоплији кад пише о породици, а жалобан кад се сећа младости која је прохујала.

Михајловић је данашњу косовску раздешеност - те "разапете божуре", "сузе Адамове", ту "необрађену земљу", све те "камичке" и "ожиљке" - опозитно поставио према монументалним, старим, немањићким сјајем везеним десетерцима, тако да нам често на ум пада…

У поезији има нечег религиозног, као што у религији има нечег поетског, писао је Вознесењски. Михајловић отвара православно и језичко повесно своје збирке у којој су манастири и цркве Косова и Метохије главна лица поезије, у којој гласови мртвих…

Изворишта Јовановићевог стиха, његова афористика и дескрипција, односно свеколике изражајне моћи увелико су произашле из дослуха са народном епиком и Његошевом лиром као горостасним праузором.

Суспрегнута реторичност и пронађена мера естетичког и мера љубавног чине ову поему свежом и вредном лирском творевином, која је истовремено прва и једина љубавна поема у савременој српској поезији Косова и Метохије.
Из рецензије

"Богата, еруптивна лирика, делује на читаоца оплемењујуће, његова песма постаје пружена рука, ређају се симболи, поезијом се сведочи." Из рецензије

"Аутор је мемоарски-хроничарски изнео своја сећања, успомене и сазнања из којих је саткан овај рукопис. Али то није само пуко казивање о људима, догађајима и догађањима већ у исто време и уметнички доживљај, јер овде немамо само хладно регистровање…

Ако се "свако песништво посведочава по ономе што је у њему неисцрпно, загонетно", онда праве вредности поезије Александра Деспотовића треба тражити у дубоким слојевима историје и предања, косовског мита и легенде, у аманету:

"Веруј у зрно жита…

"Осветљавајући историјске, политичке, економске и културне прилике у граду на Ибру, аутор је дочарао комплексан живот једне средине која није таворила стешњена околностима, већ је улазила укоштац са њима и мењала их, мењајући тако и духовни профил…